Vuk Jeremić, diplomaticus occultus (e-novine.com)

Kako bi građani Srbije shvatili važnost istorijskog trenutka u kome žive i velike uspehe koje svakodnevno postiže aktuelni beogradski režim, društveno prepodobni B92 podario je svom auditorijumu sat vremena nadrealnog iskustva nastalog gostovanjem Vuka Jeremića, korifeja beogradske okultističke diplomatije

U tih 60 minuta, gost, do neukusa servilnog Jugoslava Ćosića, objasnio nam je istorijski značaj istorijskog ukidanja viza, istorijske deblokade prelaznog ali istorijskog trgovinskog sporazuma, istorijskog procesa pred međunarodnim sudom pravde u Hagu i još mnogo istorijskih događaja kojih mi, obični smrtnici, ophrvani svakodnevnim problemima preživljavanja, istorijski nismo ni svesni. Toliko istorije sabijene u jednoj vremenskoj tački nije se moglo naći ni prilikom retkih pojavljivanja u javnosti, od sadašnjosti odvojenog Vojislava Koštunice. Za Jeremića, svaki sekund postojanja Tadićevog režima je neupitni istorijski fenomen po sebi, a značaj jednokratne politike koju su osmislili spin majstori sa Andrićevog venca, meri se vremenskim kategorijama mračne večnosti.

Odmrzni me evropski, nežno:
Jedan od tri ključna, javno proklamovana, spoljnopolitička prioriteta aktuelne Vlade jesu i evropske integracije. Na tom planu napravljeni su određeni pozitivni pomaci, u smislu ukidanja šengenskih viza kao nusprodukt prilagođavanja unutrašnjih propisa evropskim i deblokade Prelaznog trgovinskog sporazma, kao političkog poklona Holandije. Ta dva događaja, ministar Vuk vidi kao dokaz potpunog odmrzavanja našeg evropskog puta, što je, podrazumeva se, zasluga “svih državnih organa na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem”. Na našu žalost, Jeremićeva udvorička prazna uveravanja, demantovao je trenutno najveći srpski darodavac Maksim Ferhagen, ministar spoljnih poslova Holandije, poručivši sopstvenim poslanicima u Hagu da je za početak ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i dalje uslov hapšenje Ratka Mladića. Dakle, jasno je da je ledena rampa samo podignuta na sledeću, višu stepenicu u procesu približavanja i da će teško biti trajno otklonjena dok se ne postignu određeni rezultati u samoj Srbiji. Svestan te činjenice, i sam Jeremić je pokušao dodatno da ojača svoje izlaganje tvrdnjom da samo aktiviranje Prelaznog sporazuma postiže iste efekte kao i SSP. Osim, naravno, mogućnosti daljeg nastavka evropskih integracija, o čemu svedoči i činjenica da je suluda najava podnošenja kandidature za članstvo u EU do kraja godine iznenada skinuta s dnevnog reda.


Suština merenja uspeha naših vlasti u procesu evropskih integracija zavisi od ugla posmatranja učinka koji su ostvareni. Posmatrani sa nulte tačke na kojoj smo bili 2000. godine, očigledno je da postoje izvesni pomaci u dobrom pravcu. Međutim, ako učinke posmatramo prema onome koliko je za to vreme moglo da se uradi, onda je lako uočiti da je procenat realizacije jako mali, da su rokovi debelo probijeni i da neke stvari, poput ukuidanja viza i Prelaznog sporazuma kasne i po nekoliko godina. Takođe bode oči i činjenica da su i Studija o izvodljivosti i Sporazum dobijeni na poklon bez nekih posebnih zasluga naših vlasti koje su se pokazale nesposobnim u izvršavanju onih obaveza koje je naša država preuzela. U tom kontekstu postavlja se pitanje smislenosti daljeg približavanja EU ukoliko je stanje u Srbiji nepromenjeno, pošto će u tom slučaju benefit približavanja teško stići do svojih krajnjih ciljanih korisnika-građana Srbije. Ukoliko bi se u praksi pokazalo da je smisao evropskih integracija to da politička vrhuška Srbije dobije još koji fond iz koga bi podmirivala potrebe održavanja sopstvene mašinerije, onda bi za Srbiju mnogo korisnije bilo da Evropa striktno insistira na izvršenju svih dogovorenih obaveza i da u tom pogledu ne bude nikakvih, pa ni najmanjih ustupaka zvaničnom Beogradu. Jedino tako će srpsko društvo imati stvaran motiv i podsticaj da se menja iznutra, od čega će najveću korist imati upravo građani Srbije.

Kosovo je srce Španije:
Odbrana fikcije da je Kosovo deo Srbije, predstavlja drugi po redu, ali prvi po značaju priortet Jeremićeve diplomatije. Novi kosovski boj trenutno se vodi u Hagu pred Međunarodnim sudom pravde, na šta je Beograd uložio sve svoje karte, nadajući se da će savetodavno mišljenje suda problem s političkog, izmestiti na pravni kolosek. To što su međunarodni odnosi više politička nego pravna kategorija, zvaničnike srbijanskog režima ne zanima previše pošto je jasno da je čitava ujdurma i smišljena za zabavu domaće javnosti, a ne za postizanje realnih učinaka u međunarodnoj areni. Uprkos tome, šef srpske diplomatije ulio nam je novu dozu optimizma obavestivši nas da je nakon istorijskog odmeravanja pravnih i političkih argumenata Rusije i Amerike, u korist Srbije ,,agilno nastupila Španija, zemlja od izuzetnog značaja”. Španije će, prema Jeremiću, kao budući predsedavajući EU (što će, by the way, biti i članice koje priznaju nezavisno Kosovo), sprečiti da se priznanje Kosova i definisanje jasnih granica Srbije ispreči budućem članstvu naše zemlje u evropskoj porodici država. Agilna ili ne, nije jasno kako Španija može sprečiti odluku bilo koje od preostale 22 članice EU koje su priznale Kosovo da stavi veto na prijem Srbije u Uniju sve dok Srbija striktno ne ispuni uslove u pogledu definisanja svojih granica i izgradnje dobrosusedskih odnosa? Način odlučivanja unutar Unije omogućava članicama da blokiraju pojedine odluke zajednice, recimo, kao što je prijem novih članica.

Region je poligon za liderstvo:
Drugi, neprijatniji deo rasprave pred sudom u Hagu odnosi se na učešće zemalja iz regiona koje su mahom na suprotnim pozicijama sa kojih nastupa Srbija. Jeremića je posebno pogodila odluka Hrvatske da se uopšte pojavi pred sudom i iznese argumente zbog čega je priznala Kosovo. Posle, za Jeremića nerazumne, odluke zvaničnog Zagreba da tuži Srbiju za genocid, Vuka je naročito pogodilo obrazloženje hrvatskog zastupnika da je prema Ustavu bivše SFRJ pravo na otcepljenje pripadalo ne samo Kosovu, već i Vojvodini kao federalnim konstitutivnim elementima. Šef srbijanske diplomatije je tu izjavu doživeo kao mešanje u unutrašnje tvari i pokušaj daljeg razbijanja Srbije. Kao da je u svojoj naivnosti, Jeremić poverovao u teoriju da Vojvodinu od Srbije odvaja Hrvatska, a ne nesposobnost domaćih političkih aktera da sagledaju realne potrebe građana severne pokrajine. Svi dezintegracioni procesi koji su pogodili Srbiju u poslednjih dvadeset godina, dominantno su kreirani iznutra i bili su rezultat nerazumevanja i odsustva senzibiliteta centralnih političkih vlasti u Beogradu za legitimne zahteve koji su dolazili iz različitih polja civilnog društva.

Jedna od ključnh stvari koju nam je slučajno ili ne otkrio korifej diplomatije destrukcije, bilo je to što je treći prioritet, “izgradnju najboljih mogućih odnosa u regionu” preimenovao u “izgradnju liderske pozicije Srbije u regionu”. Ta, naizgled terminološka razlika je suštinske prirode, pošto ovo drugo uopšte ne podrazumeva dobrosusedske odnose. Liderska pozicija može se ostvariti kombinacijom najrazličitijih metoda od kojih dobrosusedski odnosi i nisu baš prvi na listi mogućih. Postavlja se pitanje odakle uopšte ta potreba srpske političke vrhuške da uvek iznova ponavlja mantru o Srbiji kao lideru bilo čega i bilo gde i bilo kada (setimo se stare floskule o Srbiji kao “tigru na Balkanu”). Kakve benefite donosi ta priča čak i da je neupitno tačna, a poznato je da je Srbija na putu ka Evropi bliža začelju nego čeonoj poziciji u regionu? Ovako postavljena politika ostaje sterilna kad je u pitanju mogućnost prepoznavanja zajedničkh interesa regionalnih igrača na kojima bi se mogla graditi nova zajednička politika i zajednički pristup prema globalnim akterima, što bi po principu sinergetskih efekata donelo višestruke koristi svima.

Četvrti diplomatski prioritet-wc šolje:
Nakon bezbroj puta ponovljena tri prioriteta, Srbija napokon dobija i četvrti spoljnopolitički prioritet. To je zapošljavanje ostatka Dinkićevog G17 plus kadrovskog rezervoara u mreži onoga što se slikovito naziva “ekonomskom diplomatijom”. Da bi istakao značaj, ali i svoj doprinos promovisanju srpske ekonomije u svetu, Jeremić je istakao svakog prezira dostojan primer da je u nedavnoj poseti Africi dogovorio važan ekonomski aranžman, po kome će dve vladine zgrade u Kinšasi biti kompletno opremljene proizvodima iz Srbije, među kojima je slučajno ili ne naveo wc šolje. Takođe, Jeremić je pominjao i mogućnost da naše firme dobiju poslove izgradnje infrastrukturnih objekata širom podsaharske Afrike. Dok će most u Beogradu graditi kineski izvođači, za naše građevince će se naći po neki poslić u prašumama ekvatorijalne Afrike, kao izraz večite zahvalnosti za višedecenijsko zajedničko delovanje u okviru Pokreta nesvrstanih.

Iz dubine mračne duše:
U jednom trenutku, objašnjavajući izborni poraz DS na Voždovcu, Jeremiću se omaklo, što je odmah ispravio, da se u Srbiji “živi gore nego ikada”, dakle gore nego u Miloševićevo vreme. Iako je izgledalo kao da je u pitanju nespretna formulacija, jasno je da je Jeremić kao tinejdžer iz privilegovane kaste Miloševićevog režima, u velikoj meri proizvod kombinacije svojih ličnih karakterisika i sistema koji je njegov intelektualni razvoj usmeravao u određenom, tačno projektovanom pravcu. Dok je mladi socijalista Jeremić, svoje srednjoškolske i studentske dane provodio u Londonu, o trošku državnog naftnog monopoliste Jugopetrola, njegovi vršnjaci su mračne devedesete provodili u surovoj borbi za opstanak prodajući cigarete na beogradskim ulicama. Nekoliko stotina kilometara daleko od Beograda, nešto mlađi šesnaestogodišnjaci bošnjačke naiconalnosti nisu imali pravo čak ni na taj goli opstanak, već su pred kamerama surovo streljani od strane čuvara Jugopetrolovih naftnih polja u Đeletovcima, poznatijih pod nazivom Škorpioni. Od Jeremića, kao čistokrvnog izdanka režima devedesetih, uzaludno je očekivati da razume zašto Hrvatsku boli uništeni Vukovar, zašto se ono što je učinjeno u Srebrenici naziva genocidom, a ne običnim ratnim zločinom, zbog čega Bosna prirodno zahteva da joj se omogući da postane funkcionalna država, zbog čega kosovski Albanci ne žele da žive u Srbiji i sijaset drugih problema koji će nas proganjati sve dok na adekvatan način ne budu otklonjeni, a neće biti sve dok ih budu rešavali ljudi poput Jeremića koji po definiciji ne mogu ni da ih sagledaju na pravi način, a kamoli da formulišu adekvatne odgovore na njih.